SUBOTIČKI TRAMVAJ
augusztus 23, 2019László Villányi
Marija Simokovic
Uniforma
Pio je bordo vino. Flašu bi odložio na klupu, na ivicu pločnika, ili u prozor ordinacije. Posle je taj prozor i zazidan. Besno bi gledao žene nakarminisanih usana.
Bio je to deo svakodnevnog nastupa na pozornici Avenije Žino ili redje Ulice Kolenkur. Uz dostojanstvene pokrete i plavu uniformu. Nastajale bi duge, teške rečenice, ali se ništa od svega nije moglo razumeti. U njima nisu postojale dve reči nalik jedna drugoj. Ponavljalo se samo jedno ime: Louise.
(Nekada davno, u bordo tramvaju, učio bi tekst glavne role dok se vraćao kući. Pored sebe bi, da slučajno niko ne sedne, stavljao svoju železničarsku kapu.)
PANTALONE SIVE BOJE
Pauk se penje po prozoru tramvaja. Isto kao na nekom drugom prozoru, nekog drugog kontinenta. Dok je sedeo sred jesenje noći, zazvonio je telefon. Kao da je neko mogao da progovori. Mada je znao da je to nemoguće, ipak…
Počinje da traži papir. Da piše pismo. Ne smeta mu njiha tramvaja, piše: Jedina realnost ljudskog života je kada se ostvaruje nemo-guće. U tim trenucima postojimo, sve ostalo tek je čekanje…
(Prekrstio je noge. Sedi u istim onim pantalonama sive boje, primećuje sa zakašnjenjem, istim kao one noći. U kojoj je dobio na poklon bledoružičasti papir za pisma tako fražilan na dodir.)
Pulover plave boje
Podići će se tramvaj jedanput, verujem. Na glavi je imala veliku plavu pletenicu, vidim, gledajući odozgo tu ženu kako vozi bicikl i ima plavu kosu nameštenu u pletenu punđu. Palićko jezero postaje kap rose koja sjaji.
U trenutku kada stižemo iznad okeana, neko će prepoznati moje reći. Dolazi do mene, zove me da sednem do nje. Imaće duge krive kažiprste, ali ću prvo zavoleti lukove njenih usana, pa potom njen smeh. A ona neodlučan pokret mojih ruku.
Tada već zna celu moju priču. Prihvata da je gledam s divljenjem, i uz njeno je lice nebo tek pozadina, a pod nama je svet oblaka. Prihvata moje dodire.
(Moj pulover plave boje narašće tako velik da će nas oboje prekriti, u noći, iznad okeana.)
DugaČki Šal
Pokušao je da formuliše vodopad. Ili pak samo onaj luk što ga pravi mirna reka dok se obrće u drugu vrstu postojanja…
Preseći će preko zavejanog grada. Naći se sa devojkama koje se klibernjaju. Igraju, dižu ga u vazduh, dodaju iz ruke u ruku…
Na vratu jedne od njih obmotan njegov dugački šal. Druga nosi njegov zimski kaput, treća njegovu belu košulju. Četvrta je pozajmila njegovu kapu…
Klima glavom: već me ništa ne može iznenaditi. Onda će mi se oko vrata obviti pupčana vrpca, stežući. Jabuka oksidira, polako truli.
(Grudva snega će tresnuti o prozor tramvaja. Ljudi, ne sedite kod kuće, iziđite na sneg – uzviknuće jedan đak.)
TAŠNA ZA RAME
Ni sam nije znao od kada to nosi taj ružičasti koverat u svojoj tašni. Jutarnje pripreme i prisilne tramvajske stanice uvećavale su uvek drugi deo tog pisma, baš u trenutku silaska puža niz instalacije.
Ali je na tramvajskim stanicama iščitavao uvek jedne te iste redove: Stojim kraj tebe, a ti gledaš lepotice, da, dopada ti se to kako gledaš njih a ja tebe.
Prštala je. Kompozicija u prolasku. Kao da je uvek presedao sa tramvaja na voz, ne bi li negde stigao. I začuo iznad strogih rame-na jednu uvek te istu rečenicu.
(U međuvremenu je već bio neki drugi dan. Tako ćemo lagano preći iz jednog u drugi život. Tamo gde ćemo postojati jedno do drugoga, šetati se, i uvek ispisivati sve nove i nove priče.)
ŠEŠIR bordo boje
Sanjao sam da imam sobu čija su ulazna vrata zapravo vrata lifta. Bio sam nag i čekao sam te. Vrata su se uvek nanovo i nanovo otva-rala, i na njima su se pomaljala manje ili više poznata lica, kao što to biva ovde, u tramvaju.
Lutao sam međju kućama nepoznatog grada. Video kako se jezerce lagano zamrzava, i kako se na sve užu površinu vode spuštaju ptice. Potom se ispostavilo da to i nisu labudovi, već Mamine nekadašnje mačke, moji majstori – učitelji.
Idemo Baka i ja u dobro nam poznatu kuću. Skinula mi je šešir bordo boje s glave i poljubila u čelo. Ja sam sve vreme znao da smo je već sahranili. Molila me je da je ostavim, da živim.
(Znaš, da Baka nije umrla, možda se nikada i ne bih zaljubio u tebe.)
KARIRANA KOŠULJA
Kad god bi oblačio ili svlačio kariranu košulju uvek je ponavljano doživljavao ono isto iščekivanje, prvu bliskost, dolazak Božića, ulice koje vibriraju.
Disanje beše u prhnju, prst na dugmetu, stidljivi pokret u rupici za dugmad, u zavlačenju ruke skori zagrljaj, dodir kože u materijalu što prijanja. Da, dok ga je skidala šapnula je: srećna sam.
(Posmatrao je tramvajske prozore, bioskopske plakate. Volim kada muškarci nose karirane košulje – čuo je iz pravca vrata koja su se upravo zatvarala.)
TRAKA SA ŽAKAR TKANJEM
Imaću na glavi traku sa žakar tkanjem… i volim čokoladu sa kokosom – odgovorio je nepoznati kada ga je pitala kako će ga prepoznati.
Pokušala je da izračuna koliko li je prošlo godina. Od tog telefonskog zvona. Dvadeset sedam ili dvadeset osam? Od tog dana kad god telefon tri puta zazvoni pa potom zaćuti, ona njega sluti na drugom kraju žice.
Jer nije otišla na randevu. Tada. Već na Robijevu utakmicu. Otišla je da gleda tog momka, tu levu polutku, koji je bravuru s biciklom uskladio sa svojom ličnošću, dovodeći je do savršenstva.
(Iščekivala je tramvaj kao da je moguće da se pojavi traka sa žakar tkanjem. Iskrsnuo je Robi u invalidskim kolicima, upravljajući njima sam. U snegu.)
(He was waiting for the streetcar as if that Norwegian patterned band could appear again. Seated in a wheel-chair, Robi appro-ached, turning the wheels slowly in the snow.)
ZIMSKI KAPUT
Riblja kost, prošapta tinejdžer, upravo je izvučen iz Krvavog jezera. U tom trenutku počinje dečakova potraga za otiscima šiljatih kostura, dok čeka da od crvenih kapljica nastane jezero.
Žene su posmatrale muškarčevo čelo, iščekujući tranutak u kome će se na njemu ukazati graške znoja, poput onih na njihovim lukovima. Stresle su se (neke od njih) kao da im je pahulja snega sustigla nadraženu kožu, druge su uzdasima notirale godišnja doba od kojih bi tramvaj postajao užaren, bacajući čežnjive poglede ka letnjim kolima.
(Dok je on sam stajao okačen o porcelansku dršku, kao da i ne čuje tinejdžersko njištanje, i kao da ne vidi prste u njega uperene. Samo je pritegao zimski kaput malo jače oko sebe, da mu se molekuli ni slučajno ne raspu naokolo.)
GaĆICE ZELENE OD TRAVE
Po njenim sam dlanovima milovao otiske trava. Zatim smo ležali na leđima i osluškivali glasove jezera. Gledao sam u prorezu trava kako joj po telu gmiže jedna buba.
Uveče bi svaka nova stanica povećavala moju ozlojeđenost. Što se nisam usudio da joj dodirnem leđa još jednom, a imala je tako lepo urezanu grafiku po koži. Što se nisam usudio da u zelenom mirisu njene kože uživam sasvim izbliza.
U to vreme se nisam osmelio razmišljati o broju. O onom broju što će ponavljati putanju bube. O tome kako se u donjem delu kupaćeg kostima skriva grm meke trave, tamo gde bi se i moje lice odmo-rilo.
(Bili smo još osnovci kada je jednom zaboravila da ponese fiskulturnu opremu. Morala je da vežba u belim gaćicama. Kada je na kraju časa stala ispred mene u redu, ja sam krišom gledao njenu zad-njicu zelenu od trave.)
SANDALE SMEĐE BOJE
Još kaplje voda sa njenih prstiju. Na sandale smedjđe boje i na tram-vajski pod. U ruci joj puž.
Podiže ga spram sunca koje upravo zalazi, podiže ispitujući ga. Tu čudnu zamršenost organa, to udaranje. Morfondira kako puž misli da je čovek mnogo pogodnija skalamerija života, i potom privija glavu na sedište.
(Ruku pruženih ispred sebe, uvrćući se, pokušava da stigne dublje. Njegovo telo je obvijeno tvrdom korom koja ga štiti. Iz spirale mu proviruje tek jedna noga, i sandale smeđe boje.)
NAOČARi
Oblina baroknog balkona – dole. Kosina Kalvarije gore. Samo što su umesto sanki nizbrdo klizile ruke. Tako su zamišljali profesoričine grudi. Njene sitne bradavice jedva da su dodirnuli.
Kada je pisala po tabli, zvuk krede bio je jedini šum. Svaki milimetar koji bi suknja načinila prilikom podizanja naviše, bio je izbrojan. Dan fiksiran. I sat i minut u kome je butka bila najotkrivenija. Ponekad je, tako retko, odlagala naočare na katedru. U tim trenucima kao da je bila potpuno naga. Svi dečaci očekivali su upravo taj trenutak. I svaki je od njih verovao da je taj pokret načinjen samo radi njih.
(Trzaj kožnog kaiša. Bio je nalik zvuku drugog zvona zastalog na poslednjoj štaciji časa. Ne znam je li bilo i onih što su je molili, kada više ništa nije imala na sebi, da ostavi na licu naočare.)
KIŠOBRAN CRVENE BOJE
Jedan od njih posmatra cipele crvene boje. Drugi gleda kišobran crvene boje. Treći zagleda kratku crvenu kosu nalik svojoj. (Ipak, koliko je stvarno devojka, čudi se.)
Kada neko pogleda u njih oni skreću pogled ka luku rebrastog tramvaja. Ruke drže pod butinama, da se ne bi osetio miris žaba koje su secirali.
Da su umesto u mokrim gaćama sedeli u dugačkim belim panta-lonama. Prekrštenih nogu. Ovako, na ruke im se lagano utiskuju pruge sedišta.
Još pre nego što tramvaj zastane na stanici, iskaču ispred pozorišta, u kišu. Tako neće videti kako cipele crvene boje staju u baru. Videće tek kišobran što ga vetar upravo otima devojci sa muškom frizu-rom. U njima se do boli uvećava finoća njenog zgloba.
(Kišobran crvene boje viđen je od tada u Beregsasu i Krakovu, Pragu i Parizu, a poslednji put jednog jutra kako leži ovde na uglu Trga svetog Đerđa.